Čekanje se isplati?

Pre neku nedelju Mobilna telefonija Srbije (MTS) ponudila interesantnu ponudu za prelazak na pri-pejd + (sonyericsson K700i) za male pare. Ja se zainteresujem stavim računicu na papir i odlučim da uzmem bel 200 paket. Razmišljao sam nekoliko odana i odlučio sam da idem u sredu posle posla. Nekako mi najviše odgovaralo da odem u njihovo predstavništvo u Bul. kralja Aleksandra br:84 jer na vukovom spomeniku ima podzemna garaža koja uglavnom ima uvek slobodnih mesta.

I tako stignem ja tamo negde oko 13:45h i odmah prvi šok, na ulaznim vratima simpatična ali ne baš raspoložena kolona oko 25-30 ljudi koji su došli sa istom namerom kao i ja. Odem do prvog u koloni da ga pitam koliko dugo čeka? A čovek srednjih godina ne zna kako se zove a kamoli koliko dugo čeka. Ipak uspeo je da se seti i da mi kaže da je ovde oko 60 minuta. Ništa zahvalim se i vratim se brzim koracima na kraj kolone kako bih stao u red pre nego što pristigne nova grupica studenata njih 5-6. Osvrnem se okolo i ubedim sam sebe da možda ovo čekanje neće biti tako strašno jer je čitava kolona u debeloj hladovini tako da ovaj topao dan neće smetati. Prođe nekih pet minuta nikoga nisu pustili da uđe u prostorije MTS a kolona se polako produžava. Neki su vidim vidno nervozni i odustaju. Ja sebe ubeđujem da budem cool i da budem uporan. Nakon 15 minuta čekanja obezbeđenje je počelo da pušta u prostorije nekoliko ljudi s početka kolone. Konačno se red pomerio ka vratima i opet tapkanje u mestu. Stojim u redu ćutim, pokušavan da nađem nekoga za razgovor kako bi vreme brže prolazilo ali svi su pesimistički raspoloženi. Nije mi ništa preostalo drugo nego da slušam komentare iz sredine reda o profesionalizmu našeg mobilnog operatera. Sad je već prošlo nekih 35 minuta kolona se pomerila za nekih 5 metara a vrućina počinje da utiče na sve nas poprilično sam žedan dođe mi da popijem 2l kisele vode. Druga stvar koje me brine je to što jedan broj ljudi koju su bili unutra izašli praznih ruku. Eto čekali su neko vreme i izgleda nisu ispunili neki uslov za sklapanje ugovora. Prolazi i prvi sat čekanja noge polako počinju da bole a ispred mene stoji još 8 ljudi. Počinjem da se psihički spremam da kad uđem unutra budem opušten i smišljam pitanja koja planiram da im postavim. Vreme prolazi a kolona sve sporije napreduje. Pokušavam da misli usmerim na neke vedrije teme, razgledam susedne zgrade i na jednom pozoru sam ugledao sijamsku mačku kako opušteno sedi i posmatra nas. Mačka je toliko opuštene da joj glava pada i počinje da drema. Pomislio sam blago njoj jer nema ovakve probleme. Moje noge počinju da trnu od toliko stojanja u mestu, kako i ne bi kad već stojim skoro dva sata. Ovakva situacija me je podsetila na čuvenu 1993 godinu kada nije bilo dana a da nisam stojao u nekom redu i čekam za mleko, ulje, šećer… Počinjem da shvatam zašto trpim ovo stojanje uredu, valjda zato što stekao u toj čuvanoj 1993 godini dugo radno (stajačko) iskustvo. Jedino su se moje noge odviknule od tolikog stajanja. Počinjem da se nadam da ću uskoro i ja ući unutra je su ispred mene stajali samo još dvoje. Sasvim slučajno sam na vratima ugledao radno vreme gde je pisalo do 8:00 do 19:00, uf dobroje ja ću proći ali nisam siguran da će baš svi iz ove kolone danas stići da uđu unutra. Konačno ulaze preostalih dvoje unutra i u sledećoj turi ulazim i ja, počinje polako da mi se vraća samopouzdanje i nada da nisam uzalud čekao danas. Negde oko 15:45h na vrata izlazi momak koji nas uvodi unutra ja se spremam da uđem kad imam šta da čujem od njega: PAUZA do 16:30h i ne mogu da verujem. Ono čega sam se pribojavao upravo se desilo a nigde ne piše ni kad počinje ni do kolko traje ta pauza. Ljudi iza mene počinju da se bune i spremaju se da linčuju momka iz obezbeđenja ali nije ni on naivan, elegantno je zatvorio vrata i zaključao dva puta. Svi su počeli da psuju, nervoza se udvostručila, neki dižu ruke i odlaze. Ja ćutim šta da radim drugo, sedam na zemlju i kuliram. Devojka koja je stojala iza mene me pita: kako mogu da ostanem tako hladan pored ovog svega? Ja idalje ćutim i sležem ramenima. Organizujemo se da neko ode i kupi nešto za piće za nas par jer crkosmo od žeđi. Stiže limenka guarane ali nije baš pomogla. Odlazim da kupim flašicu vode koju ispijam na eks. Vreme naravno sporo prolazi a ja nisam više žedan ali me zato prazan želudac umara. Sedim na stepeništu i osvrnem se oko sebe a ljudi još pristižu, sad nas u koloni ima oko 50. Konačno počinju opet sa radom i ja ulazim unutra. Sedam za sto a ljubazna radnica MTS-a me pita koji me paket interesuje? A ja upravo izgledam onako kao onaj čovek sa početka priče niti znam šta hoću niti kako se zovem. Odgovaram na neka pitanja a svog broja mobilnog telefona koji trebam da prebacim na post-pejd ne mogu da se setim. Završavam svu papirologiju potpisujem se na 10 dokumenata, plaćam sve to. Posle 3 sata maltretiranja dobijam kesu u kojoj se nalazi telefon, nova kartica sa starim brojem i gomila dokumenata koje sam prethodno potpisao. Izlazim napolje ljudi koji čekaju u redu me gledaju a ja prolazim pored njih kao pored turskog groblja. Krećem ka podzemnoj garaži, silazim niz prve stepenice ulazim u hol sa bezbroj lokala koji su pretvoreni u igraonice ali ne mogu da se setim kuda se odatle spušta u garažu. Vrtim se tako pet minuta, pitam ljude koji rade u igraonici gde je prolaz za garažu nemaju pojma. Počinjem da se pitam ko je ovde lud? Siguran sam da je ovde negde. Posle nekih 10 minuta šetanja tamo vamo ugledao sam jedan mali natpis garaža. Silazim niz stepenice dolazim do kola i krećem.

Na putu ka kući razmišljam tako i shvatam da ne osećam nikakvo oduševljenje zbog novog telefona…